U vreloj šalici
slika srca u kipućoj kavi
kako zna
odrediti budućnost
taj tamni talog naslade
usnama te razbijam
srce, jesi li ljubav
ili slučajni otisak usana
srknut ću tvoju vrelinu
preslikaj se u njenu šalicu
kad te obujmi rukama
ispuni je mojim slovom
pretvaraj se da ne znaš
i nemoj joj reći
s njom se budim
i mirišem jutra u kavi
a svijet je prazan
s jučerašnjim talogom
neispranim od kasnih užitaka
srce, sad te ispijam
i ništa, samo ja gorim
a ona ne primjećuje oblike
nema vremena
a i vrijeme je preskupo
brani nam neki zabačeni kafić
i šalicu punu pjene
bezličnu, bez priče
bez oduška i potrebe
za produženim ostajanjem
srce u kavi
izgubljen komadić slagalice
vrije čudnovatom snagom
i ne treba šećer
da ga rasprši u pitkost
u njenim rukama
srce
u vreloj šalici kave
budi je u dan
a ja već gorim
srčan od srka
od podarene
ljubavi
s talogom…
Rab, 10.7.2009.
Nema komentara:
Objavi komentar