Prelijevamo se pod kamenim zidom buja djetelina gruša se poljubac tihe vode iščekujemo se moje tlo mekša pod hladom tvoje krošnje tečemo usjecima raznosimo dodire na poleđini vjetra izmišljamo novo pismo udišem mraz strepnje rastapam ga snovima zatvorenih očiju pobjeđujemo visine neumorni lebdimo u vrtovima čežnje zriju jabuke tako je slatko kružiti rukama po nestvarnosti kad se naježi trava jutra se orose pod tvojim stopalima bude se anđeli opet su zaspali u našem krilu mi se stapamo u jednu galaksiju isti smo u dahu isti u mekom oblaku... Zagreb, 21.1.2014.
Nema komentara:
Objavi komentar