Bajka

U dubini dišu zmajevi
plamti moj dom
vrat kule ruši se u
nebeska njedra
snijeg me uspavljuje
na pahuljama širim krila
pod sklopljenim okom
plešu poznati koraci
prsti se pletu pod
svemirskim nepcima
grmi paučina dok se
grizu nepokretni ždralovi
udomljen strah skriva se
u patuljku
samo večer može jasno
ocrtati Međuzemlje
nad mojoj glavom
leptiri su izgubljene
princeze
pomislih na more
na mostu pored kotača
topao portal u svevremenost
ne mislim na sutra
sadašnjost je dovoljno stvarna
da postane bajkom...

Zagreb, 24.1.2014.