Dugo se rastaju bezimeni putevi
u travi kraljevstva ostaju bez
kraljevni
kako sam malo znao o prigušenom
pogledu
koji je mogao pokoriti svijet
mračim se u jantarnom sumraku
izluđuje me disanje
ljepota je besciljno lutanje
otkad si haremska robinja
optočeni mramornim odsjajem
učimo sužanjsku bol
tako bih te htio voljeti
no previše je poraza
razasuto pod koljena
srećom, otoci ne putuju
i nemam nikamo
srce dvoji nad večeri
moglo bi ga isprati more
ostat će tek sasušeni koralj
na tvom mekom istanjenom vratu
mogao sam noćima puniti jedra
razvoziti zvijezde u neke nove
ljubavne priče, no koga se tiče
kad na sprudu mrije usamljeno
biće
mogao sam, da sam htio, biti
zrela smokva na tvom nepcu
a sad zarobljeni, oduzetih sjena
kao gorski izvor što uranja u
sebe
gušimo se snovima
udaljeni jutrima
puštamo da ljeto
sasuši nam srca
uz spaljenu lažinu
osamljene plaže
uz koju tirkizno more
obigrava srećom...
Rab, 31.7.2013.
Nema komentara:
Objavi komentar