Skončat će mi tilo daleko od mora,
ka vapor ča je ostavljen ruzinat,
a moji su puti urezana bora,
južina cidi, kasno se za minjat,
a di je grad iz kojeg sam poteka,
di san ka mulac balune raspara,
miris kužine i posteja meka,
di se beštima, i za ništa kara…
Ostavit ću sviću da mi dušu vodi,
prikrstit i molit za sve grije svoje,
kad nima čovik žeje da se opet rodi,
sve mi priko mire od mižerje moje…
Jubav me potroši, razbilo o stine,
ka drvo rastoči, uprtilo brime,
šta san se rodija, boje da me nije,
jer san izgubija sunce ča me grije,
šta san se rodija, sve mi priko mire,
svića dogorila, tek za bokun vire…
Zagreb, 28.1.2012.
Interesantan mi je dalmatinski jezik
OdgovoriIzbriši