Ne ostavljam si uzmak
zatvaram sve za sobom
samo ti ispred mene
kroz iglene uši
provlačim grad na koncu
da njime zašijem
prepolovljeni otok
možda izdaleka
alkemičar donese
prah što pretvara u zlato
posebna nit
kojom spajaju se hridi
vratit će ljude
da dozivaju sirene
izdvojen na čistini
promatrat ću konture
plašta koji nastaje iz kocke
u slano more
pustit ćemo kuće
prekrit ćemo valovima
masline i loze
ti preda mnom
sve ljepša i ljepša
glas u suncu
ponestaje nam mora
uživam tvoje vrijeme
dok sabijamo grad
u očice otoka
povlačim zatvarač
mijenjamo prostor
za nama ostaju kulise
što kad ispunimo snove
hoćeš li moći
još jednom provući
metalnu stvarnost
kroz iglene uši
i spojiti otok
za mene
dok ga alkemičar
posipa prahom…
Rab, 18.9.2009.
Nema komentara:
Objavi komentar