Danas je zadnji dan da te volim
onako, besmisleno jako
s par uzdaha uz more
i potezom kista što kiši
po kamenom platnu
vrpoljim se u duši
a ruke su moruzgve što palucaju
zaobljeno sivilo dana
kako da te zaustavim
tvoju noćnu šetnju
zabranjenu mojim hodnicima
dok škripe uspomene
po stubama nečijeg proročanstva
hoću li dočekati
izlazak sunca pod tvojim vjeđama
nevažno jutro kutri me pod poplunom
ispostit ću grudi
tu hladnu ploču s godinom rođenja
ukleši svoju prisutnost
u pleteru mojih nesanica
zašto se iznova budiš
u jaganjčevim blagim očima
po zadnji put te ljubim
na raskvašenom platnu
kamenu usukanom solju
razbijaš se u meni
o stijenu za koju vežem
godišnja doba
ovo je zadnji put da te volim
dječački odano u sebi
moje je srce odmotani bombon
rastopljen na nepcu
otvorene knjige
zadnji put, kažem ti
kao što sam sto put
obećao samom sebi
dok su bonace
tkale haljine otocima
do sutra, ljubavi
bit će zadnji put
a onda, kad se probudi srce
šuškat će omot u meni
i netko drugi
čitat će koliko slatki je
zadnji dan što te volim…
Rab, 21.4.2010.
Nema komentara:
Objavi komentar