U svitak života tvoje ime urezujem poput molitve ponavljam svaku proživljenu sliku kaos u meni smiruje se kraj odškrinutih vrata viri dječak pepeljaste kose bio sam sam među brezama žedan nježnosti pod listom ostarjela hrasta budi se žir vratila si me sebi tvoja snaga buja razvaljenim ulicama udebljana srca odmaraju na prozoru štitimo se od bumbara na našoj livadi roza leptiri pletu ti krunu kad se smire duše plovit ćemo utabanim stazama zagubljenog otoka nedostaje mi trenutak u kojem uzvišeno dodiruješ nebo svojim osmijehom pod tvojim stopalima razrast će se žir skrit ću svitak jednom kad otkrijemo opet nas naša zrnca prošlosti uživat će u ispisanim recima...
Nema komentara:
Objavi komentar