Kad te nema zajedno putujemo,
otrgnute stranice slažem u dnevnik,
i dok se porukama milujemo,
ja sam tek dijete, a ne književnik.
U dahu ljeta igraju se vali,
kako te volim ćutiš li mi dušu,
nad otokom ovim vjetrovi stali,
sad samo u pero stihovi pušu.
Žamore kale, Mediteran žili,
život se živi, a mi smo se skrili,
u sonet bez vijenca i bez krune.
Pa tek u večer, sve kao iz bajke,
iz rime te kao iz počivaljke,
naglas i hrabro slogovi se bune.
Rab, 5.8.2014.
Nema komentara:
Objavi komentar