Ona je oblak od kristala,
njena je kosa purpurna magla,
bode me pogled lažnog egala,
hladnom je rukom do mene stigla,
ona se skuplja, tanka k'o igla,
na krevetu šara upija tijelo,
tone u jastuk kojim je digla,
prašinu suza na moje čelo…
Trpi me iz nekog razloga,
ljubi me iz puke navike,
jer kad imaš nekoga,
ne trebaš nove izlike,
trpi me iz svoga oblaka,
maglom kose kad me preplavi,
krevet pluta poput otoka,
kad me jutrom ostavi…
Ona je tihi šapat u noći,
i ja se trudim tišinu čuti,
u dahu tuge ona će proći,
u slapu magle kojom me ćuti….
Zagreb, 5.11.2010.
Nema komentara:
Objavi komentar