Puštaš zmajeve u kišu
razvezuješ poetu
na tržnici svih ljudi
samo dvoje trže
ne kupuje se mjesto
za osušene priče
što kao bakalar
bespoštedno tuku
puštaš da te njišu
violine i jedan klavir
recital duše
s par papirnatih novčanica
kroz pjenu izvora
iz nepoznate dubine
jasni se kontura
zamišljene žene
na vrijeme me budiš
da stignem na svoj put
prijatelji, hvala vam
na svemu
jer opet mogu
disat kad i ona
u taktu glazbe
bez potrebe za plesom
par medenjaka
tvrdih kao stisak
upoznajem te
a srce je
na parangalu
do jutra sutra
na pjeskovitom dnu
zlatne strune sunca
zoru će donijet
zmajevi u kiši
razvezat će poetu…
Rab, 10.8.2009.
Nema komentara:
Objavi komentar