Trebam

Othranjujem srce

u dlanu kap rose

mislio sam da mi duge

mogu satkati krunu

ljubim stopala bezvremenosti

uzdižem ruke ljubavi

na skrušenom tijelu

rasute mrvice samospoznaje

trebao bih biti sretan

a ja, uporno tražim previše

od ustajalog sunca u staklenci

nekih prastarih bombona

život je nesanica u snovima

razbacana soba u kojoj se

smiju krevet i zgužvana pidžama

trebam, trebam zvuk njenog

zagriza dok se prelijevaju sokovi

izmoždene naranče

rascjepkano jutro između dokona

listanja portala i suvisle rečenice uz

gutljaj crne kave

odmaram dušu od silnih bitaka

previja me njena toplina

opet sam ljubio

sjenu na svojoj ruci

odlazim pamteći zimu

u raširenim krilima labuda

stalo je more

pokrenut će ga suza

u gorskom kristalu...

Zagreb,             30.3.2014.