Nepce žudnje

Pod sjenom borova maestral diše,

ne poznajem pjesmu koja me budi,

na obzoru oblak stihove riše,

prazninom mekom tek pune se grudi.

Ostavljen cvijet bjelinom se diči,

na struni života gudač bez nota,

sve što je prošlo na sutrašnje sliči,

srce u ritmu čeznutljivo klopota.

Okrećem zore u večernje slike,

tažim tišinu u krute oblike,

more je zaborav dodira njenih.

Slast je čar na tom žarnom nepcu žudnje,

grješne su misli za dane mi sudnje,

čemer je sudba strasno zaljubljenih.

Zagreb,                                    16.3.2015.